Од 2008. до 2019. године у Србији је умрло 735 особа од последица дроге, подаци су Републичког завода за статистику. Две трећине преминулих имало је између 25 и 40 година.
Од почетка године до 3. новембра полиција је извела 9490 заплена и са улица склонила 3.2 тоне различитих врста нарктика, подаци су МУП-а Србије. Према истраживању Канцеларије УН за борбу против дроге и криминала – адолесценти све мање мисле да је марихуана штетна.
О овим забрињавајућим подацима, „крупним” и „стиним” дилерима, случају „Јовањица”, у интервјуу за „Политику” говори Милан Пекић, директор владине Канцеларије за борбу против дрога, који је већи део каријере провео у МУП-у обављајући послове у тој области.

Истраживања показују да у нашој земљи много тинејџера растура наркотике. Та деца праве такозване „штекове” по парковима и школским двориштима. Растурају дрогу међу својим вршњацима…

На жалост, тако је. То је велики проблем нашег друштва и државе. Дилери злопупотребљавају све што могу да не би били кажњени, а најгоре од свега је то што злоупотребљавају децу. Они знају да деца до 14 година нису кривично одговорна. Знају и да су малолетници такође у посебном статусу када је реч о кривичним делима. Уз манипулацију, дилери користе децу као растураче дроге који ће пренети одређену количини наркотика од једне до друге тачке.

Многе од њих ухвати и полиција. Шта се касније дешава са таквим тинејџерима?

Они касније трпе психичко и физичко злостављање од оних који су им дали дрогу или неких других особа које имају интерес да их застрашују. МУП има одређене методе које користи да сузбије тај проблем. Као једна од превенција је и школски полицајац. Министарство просвете ради на томе да се подигне свест о овом проблему. Влада је управо због тога формирала и Комисију за борбу против наркоманије у школама. Комисија је има задатак да код деце подигне свест о штетности дроге и о томе како лако могу бити увучени у криминал који ће по њих оставити велике последице. Децу морамо да извучемо из „канџи” дилера и то је најважнија борба у коју морамо сви да се укључимо.

Шта је конкретно посао владине Канцеларије за борбу против дрога?

Канцеларија за борбу против дрога је служба Владе Републике Србије, која у сарадњи с другим државним органима, имплементира политику дрога у Србији, те је задужена за координацију релевантних институција које су надлежне у области борбе против дрога, као и за стручне, административне и оперативне послове у тој области.
Канцеларија је интерресорно тело које сагледава проблем дрога на свеобухватан начин, из угла свих надлежних институција, те учествује у пословима који се односе на учешће Републике Србије у раду тела Европске уније и Уједињених нација на подручју борбе против дрога.
Канцеларија је спровела процес евалуације Стратегије о спречавању злоупотребе дрога за период 2014-2021. године уз подршку Мисије ОЕБС у Србији, Европског центра за праћење дрога и зависности од дрога (EMCDDA) и еминентних међународних стручњака.
Настојимо да укључимо што већи број различитих државних институција и организација, као и организација цивилног друштва, у израду националних докумената и спровођење политика дрога, зато што је мултисекторски приступ проблему дрога показао најефикасније и најефективније резултате. До сада смо потписали 20 меморандума са организацијама цивилног друштва.
Осим тога, показало се да је неопходно децентрализовати политику дрога, те се канцеларија труди да у мултисекторску сарадњу у што већем броју укључи и институције и организације на локалном нивоу. У складу с тим, Канцеларија је потписала Протокол о формирању мултидисциплинарних тимова са шест јединица локалних самоуправа.

Недавно сте заједно са Удружењем „Излазак” и седам јединица локалне самоуправе започели кампању под називом „Градови против дроге – Пружи руку подршке”. О чему је реч?

Овим пројектом желимо да скренемо пажњу јавности да је проблем зависности изузетно сложен психосоцијални проблем који се не може решавати само унутар једне професије или струке, већ искључиво ефикасном међусекторском сарадњом различитих тела и организација које понаособ имају специфичну компетентност и одговорност.
Циљ нам је да сваки град, има пре свега добру међусекторску сарадњу на локалном нивоу, да се развију капацитети сервиса како би људи који би желели да уђу у процес опоравка имали тачно дефинисане могућности и знали коме се тачно обратити за помоћ. Нажалост, готово да не постоји средина у Србији у којој нема злоупотребе дрога и надамо се да ћемо овом кампањом успети да мотивишемо и ујединимо све актере који се директно или индиректно баве проблемом болести зависности, да овај проблем не посматрају из угла појединца већ да заједно делујемо у овој борби.

Како коментаришете случај „Јовањица”?

Сматрам да ће државни органи који се тиме баве, свој посао привести крају и да ће суд донети коначну одлуку. Канцеларија за борбу против дрога, као Владино тело за координацију политика дрога, претежно се бави националним документима у области дрога, као и програмима који се спроводе у Републици Србији у овој области, док је за питање заплене и кривичних дела у вези са дрогом надлежно Министарство унутрашњих послова и релевантни судски органи.

Шта генерално мислите о легализацији марихуане?

У САД, на пример, неке државе су легализовале марихуану, а неке нису. Имао сам прилике да на једном међународном састанку од гувернерке Колорада чујем да су они легализовали марихуану, а потом су се покајали јер су доживели велики проблем. У тој држави се одмах након легализације јавило 3.000 фирми са пријавом да ће узгајати марихуану. Државу су преплавили шопови у којима се продаје та опојна дрога и има их више него продавница брзе хране.
Питање легализације марихуане није једноставно. Моје мишљење је да када све буде научно потврђено и када референтне лабораторије и институти докажу да одређена супстанца има лековито својство у некој конкретној болести и стању људског организма, онда је сасвим природно да се легализује.

Направите разлику разлика између „крупних” и „ситних” дилера?

Не постоје „крупни” и „ситни” дилери. Шта то значи, меримо њихов промет. Кривични законик је све тачно дефинисао.
Другачије се третира онај ко је ухваћен са мањом количином дроге и ко нема трајност бављења тим делом, од оног ко организовано дилује дрогу. Наше законодавтсво је дало решење за такве случајеве и свако се у поступку третира према „заслузи”.

Ко је највећи нарко-бос у Србији?

Не видим у Србији некога ко се посебно истиче у тој форми како га називате „нарко-бос“. Често се то приказује као култ личности, а заправо је у питању постојање организованих кримиланих група које се међусобно надмећу за превласт на тржишту дрога.

Медији често проглашавају нарко-дилере са Балкана као једне од опаснијих и сналажљивијих у Европи па можемо рећи и на свету. Да ли заиста заслужујемо такве епитете?

Организоване криминалне групе које се баве кријумчарењем наркотика постоје у Србији, али и у свакој другој земљи. Србија је транзитна земља када је реч о марихуани и хероину, једноставно јер се налазимо на таквом положају где се пресецају путеви дрога. Марихуана се и узгаја у нашој земљи.
Мислим да Министарство унутрашњих послова добро ради свој посао у тој борби, што показује учесталост и бројност заплена и разбијање криминалних група.
Међутим, у Европи се често потенцира када се ухапси нека криминална група да су то Балканци. У реду, они пореклом јесу са Балкана, али ако они обитавају и дилују на територији било које друге земље, онда се мора признати да су они део и њиховог криминалног миљеа. Проблем дрога није само проблем једне државе, региона, него је и међународни проблем, те тако треба и посматрати.

Александар Бојовић